And this bag was was, like, dancing with me...

Ovaj film..
Kroz naizgled svakodnevne radnje prikazuje suštinu svega.






Na pisanje bloga sa ovom temom me je podstakao komentar jedne osobe ispod klipa završetka ovog filma na youtube-u:




"Mnogi su ljudi mrzeli ovaj film zato što im otkriva strahove za čije postojanje nisu bili ni svesni.
Strahove od pravljenja koraka ka sreći. Strah od puštanja stvari koje su ih držale dalje od te sreće.
Zato što je za to potrebna hrabrost koju većina nas nema, a Lester ima."

Kada gledam ovaj film ne osećam tugu, a ni sreću...osećam samo kako mi otkucaji srca sa ravnomernog prelaze na sporije. Razmak između otkucaja srca se proteže i na pet minuta. A možda otkucaja ni nema.

Film vidi ljude onakve kakvi jesu.

"Kada bismo bili kadri da sagledamo svet i nas same u pravom svetlu samo na jedan dan, od svitanja do sumraka, oduzeli bismo sebi život ili izgubili razum"
Herman Hesse

Angela Hayes: I don't think that there's anything worse than being ordinary.


Film vrišti da se život nisu kuća, stvari, kola, odeća i baštenske rukavice koje se po boji slažu sa makazama.
...i da ljudi nisu uvek onakvi kakvu nam sliku projektuju.. Nisu nikad.

Angela Hayes: Yeah? Well, at least I'm not ugly!
Ricky Fitts: Yes, you are. And you're boring, and you're totally ordinary, and you know it.


OVO NIJE ŽIVOT! To su samo stvari...i postale su ti bitnije od življenja!

i onda uronite u život i vidite lepotu u ...

Bio je jedan od onih dana kada ste na momenat odvojeni od pahuljica...kada gotovo možete da čujete elektricitet u vazduhu. A ova kesa je plesala sa mnom.
Kao malo dete koje me moli da se igram sa njim. Petnaest minuta.
To je bio dan kada sam shvatio da postoji čitav život u svemu..i ta neopisiva sila koja je pokušavala da mi kaže da ne postoji razloga za strah, ikad. Snimci su jadni izgovori, znam. Ali mi pomažu da se setim...Potrebno mi je da se setim...
Ponekada vidim toliko lepote u svemu da osećam da ne mogu da se nosim sa njom. Kao da će srce da mi eksplodira pod pritiskom.






---------------------------------------------------------------------


Poznato je da ti ceo život preleti pred očima u momentu kada umireš. Pre svega, taj momenat nije momenat uopšte, beskonačno se proteže, kao okean vremena.. Za mene, to je bilo ležanje na leđima u kampu dečaka izviđača i gledanje zvezda padalica.. I žuti listovi sa javora koji su se protezali duž moje ulice..Ili ruke moje bake i način na koji joj je koža podsećala na papir..
I kada sam prvi put video novi Firebird svog rođaka Tonija..I Džejni...i Džejni...i...Kerolin.
Mogao bih sad biti prilično ljut zbog svega ovog što mi se desilo...ali, teško je ostati ljut, kada je toliko lepote svuda. Ponekad mi se čini da sve to vidim odjednom, i da je previše. Srce mi se naduva poput balona koji samo što nije pukao... i onda se setim da treba da se opustim, i da prestanem da pokušavam da to zadržim, i onda ono prostruji kroz mene kao kiša i ne osećam ništa sem zahvalnosti za svaki momenat mog glupog malog života. Nemate pojma o čemu pričam, siguran sam..Ali ne brinite...razmećete...jednog dana.






Ovaj film...

je umetnost.